19. juna 1978. godine, zajedno sa šestoricom naouružanih pratilaca, knežević se iskrcao na srpskoj obali kod mesta zvanog Gospođin Vir, između Golupca i D. Milanovca. Našavši se u bespuću Homoljskih brda, grupa je lutala, često bez hrane u strahu da će biti otkrivena. Nakon više od dve nedelje lutanja, iscrpljeni i gladni, članovi grupe su se vratili tamo odakle su pošli u avanturu i čamcem prešli Dunav, našavši se na bezbednom austrougarskom tlu. Srpska vlada je raspisala nagradu od 20.000 dukata onom ko uhvati kneževića. O ovoj avanturi su sačuvane mnoge priče, ali je njihovu verodostojnost teško utvrditi.

Odmah po prelasku u Austro-Ugarsku grupa je uhvaćena i privedena na saslušanje. Keževićevi pratioci su zadržani, a njemu je bio dopušten boravak u Boksegu, pod uslovom da se nikuda ne udaljava bez dozvole vlasti. Njegova sudbina bila je potpuno neizvesna, a trajanje boravka u Bogsegu neodređeno. U internaciji se nalazio od 15. jula do početka oktobra 1878. godine. Za to vreme srpska vlada je ulagala velike napore da privoli austrougarske vlasti da protiv kneževića preduzmu oštre mere. Ovaj period bio je izuzetno težak za kneževića. Provodio je nemirne i besane dane u Boksegu, prisiljen na mir, učmalost i pisanje pisama. Tolika neaktivnost, kao i zabrana kretanja teško mu je padala.

Za to vreme srpska opoziciona emigracija nije sedela skreštenih ruku. Početkom 1878. godine, u Temišvaru,  izašao je prvi broj lista Narodni glasnik. Ideja vodilja ovog glasila bila je borba protiv tiranije Obrenovića i liberala, njihove politike, uvreda, kleveta i neistina koje su širili protiv svojih protivnika, pre svega Karađorđevića. Istovremeno, to je bio svojevrsni napor da se dinastiji Karađorđevića, pre svega kneževiću Petru, podigne ugled u zemlji i pripremi put za povratak na kneževski presto u Srbiji. Neposredno po objavljivanju prvog broja, rasturanje lista u kneževini bilo je zabranjeno, a putevi njegovog širenja postaju ilegalni. List je izlazio do 2. maja 1880, kada je zbog finansijskih neprilika ugašen. 

Sve do početka 1883. godine. godine u Srbiji se nije mnogo znalo pretendentovim kretanjima. Iz Pariza on je često putovao u mnoge evropske gradove: Temišvar, Petrograd, Beč, i drugde. Svaki njegov korak izazivao je nespokojstvo u srpskim vladalačkim krugovima. Sredinom januara 1883. godine knežević Petar doputovao je u Cetinje, a vest o njegovom prispeću izazvala je burne reakcije u Beogradu, Beču, kao i u drugim evropskim prestonicama. Iz duboke skrovitosti, odjedanput, izbio je u prvi plan, izmakavši nadzoru i pratnji srpskih i austrougarskih agenata policije. Osim upoznavanja Crne Gore i posete prijateljima, knežević je imao i druge planove na umu. Njegova namera je bila da ugovori veridbu sa kneginjom Ljubicom-Zorkom, najstarijom kćerkom kneza Nikole. Teško je sa sigurnošću utvrditi razloge koji su ga naveli na takvu odluku. Najverovatnije da su ljubav i politika upleli prste i naveli kneževića Petra da raskine sa dotadašnjim načinom života. Svakako da je knežević bio svestan političkih konsekvenci nameravanog braka. Iz rivaliteta Srbije i Crne Gore on je mogao izvući samo korist.

Knez Nikola je bio veoma neodlučan po pitanju sklapanja ovog braka, pa se o tom pitanju posavetovao i sa ruskim carem. Car nije video nikakve smetnje , ponudivši knezu miraz za njegovu kćer. Ubrzo je knežević Petar dobio poziv da poseti Crnu Goru. Sačuvan nam je i kneževićev opis iz vremena posete Cetinju. Imao je tada 38. godina, bio je srednjeg rasta, suvonjav, ali prikladno razvijen. Bio je hitrih pokreta, načitan i obrazovan; imao je izrazito crnu put i crnu kosu.

Ugovaranje braka još je više zaoštrilo odnose između Srbije i Crne Gore. Srpska vlada je smatrala da će sada Karađorđevići uz crnogorsku pomoć pokušati nasilan upad u Srbiju. Knez Nikola je odlučno odbacivao ovakve optužbe.

Za odnose između kneževića Petra i kneza Nikole ne može se reći da su bili sasvim prijateljski. Kneževiću je smetalo što je crnogorski vladar koristio svaku priliku da istakne svoju veličinu kao i činjenicu da on udajom svoje kćerke čini veliku uslugu Karađorđevićima. Do venčanja je ipak došlo 30. jula 1883. godine u manastirskoj crkvi na Cetinju. Sama svadba izazvala je veliki odjek u Srbiji. Srpska vlada je znala da su Karađorđevići sada dobili novog saveznika, a govorilo se i da je miraz koji je Petar tom prilikom primio izuzetno velik, te da će mu on omogućiti izlazak iz finansijskih neprilika.

U vreme kada se bračni par Karađorđevića nastanio u Parizu (septembar 1883) u Srbiji dolazi do novih političkih previranja. Kralj Milan dolazi u sukob sa radikalima nakon izbora na kojima radikali, nakon neočekivanog odziva glasača, odnose ubedljivu pobedu. Iz takvog stanja stvari proizišlo je i uspostavljanje veze između kneževića Petra i radikalske opozcije na čelu sa Nikolom Pašićem. Saradnja se nastavila  i narednih godina, iako nije donela neki senzacionalni ishod. Opoziciono delovanje radikalne stranke otežavala je okolnost što je vrh stranke bio vidno podeljen po pitanju metoda borbe protiv vlasti. Pašiću je trebalo dugo vremena da se oslobodi ideje o pobuni, prevratu i revoluciji i prihvati demokratske metode političke borbe.

Smrt kneza Aleksandra (22.04.1885.) predstavljala je važnu prekretnicu u političkoj delatnosti pretendenta. Postao je starešina kuće i preuzeo kneževsku titulu, ali nije imao materijalne mogućnosti da svoja prava ostvari. Zavisnost od brata Đorđa i kneza Nikole teško ga je pogađala. Nakon očeve smrti knez Petar je napisao Manifest srpskom narodu. U njemu je ukazao na svu pogubnost politike kralja Milana i njegovog austrofilstva. On je smatrao da je odvajanje od slovenstva pogubno po Srbiju, što  pokazuje da je gledao u Rusiju kao podržavaoca svojih pretenzija. Bitno je istaći da, iako je  Manifest potvrđivao njegove pretendentske ambicije, knez se sada odriče nasilja kao puta za ostvarenje svojih pretenzija. 

Ubrzo je došlo do srpsko-bugarskog rata čiji je ishod bio katastrofalan po kralja Milana. Svi zainteresovani – knez Nikola, sultan, velike sile, emigranti i knez Petar pažljivo su pratili zbivanja u Bugarskoj i Srbiji. U takvoj situaciji knez Petar je u Ženevi napisao svoj novi Manifest, koga su objavili mnogi evropski listovi. I ovaj njegov korak naišao je na otvorenu osudu srpskih državnika. Manifest nije išao dalje od toga da potvrdi postojanje pretendenta i podseti na njegova prava.

Ranije uspostavljena veza pretendenta sa Nikolom Pašićem i radikalima dobila je konačno i svoju konkretnu formu. U julu 1886. godine sklopljen je sporazum koji su potpisali Nikola Pašić i knežević Đorđe. Cilj sporazuma je bio da spreči dalje propadanje Srbije za koje je, po njihovom mišljenju bio odgovoran, pre svih, kralj Milan. Iako je knez Petar odbio da potpiše sporazum saradnja sa radikalima se nastavila. Sve više se govorilo o crnogorskoj četi koja je trebala da pomogne radikalima i Karađorđevićima da preuzmu vlast.