Cilj mu je, dakle, bila pobuna hrišćanskih naroda na Balkanu protiv turske vlasti.  Takođe, on je nameravao, da sakupi ,,jednu malu legiju u Francuskoj od stari i izvežbani vojnika, koji ćedu u početku zadavati kuraž novim borcima''. Kao profesionalni vojnik, znao je da na čelu pokreta treba da stoje iskusni i obrazovani oficiri. Otuda njegova namera da stvori jednu manju jedinicu u Francuskoj. Kao da je predosećao da nedisciplinova seljačka masa neće biti dorasla redovnoj vojsci kada se sa njom sukobi. Ali, želje su bile jedno, a stvarnost drugo, kako se to ubrzo pokazalo.     

I srpska vlada je, u skladu sa svojim mogućnostima, energično nastojala da uzme učešća u zbivanjima u Bosni. Vlada je podsticala odlazak dobrovoljaca u Bosnu i odobrila tajne fondove za pomaganje ustanika. Stvoren je i Glavni odbor u Staroj Gradiški, koji je ujedno bio i politički centar ustanka. Sve ovo nije išlo na ruku kneževiću koji se u to vreme nalazio u Beču i dalje mučen finansijskim neprilikama. Iz Beča je, preko Siska, otputovao u Dubicu odakle se uskoro priključuje ustanicima. Međutim, umesto da, kako je očekivao, bude dočekan raširenih ruku, naišao je na nepoverenje i surevnjivost koji su sezali čak i do otvorenog neprijateljstva. Srpska vlada je opravdano strahovala da se učešće kneževića Petra u ustanku može bitno odraziti i na političke prilike u Srbiji, u krajnjoj liniji da može prouzrokovati i smenu na prestolu. Njegovo učešće takođe nisu želele ni neke ustaničke vođe, a ni austrijska vlada. Na napade koji su dolazili sa svih strana knežević je odgovorio pismenom izjavom u kojoj navodi razloge svog učešća u ustanku. On odbacuje sve  optužbe srpske vlade i navodi da je njegov boravak u Bosni vezan isključivo za njegova iskrena patriotska uverenja, a srpsku vladu optužuje zbog neobjavljivanja rata Turskoj.  Međutim, on delimično priznaje i svoje pretenzije, iako napominje da ih ne namerava ostvariti po svaku cenu.

Nakon odlaska iz Bosne i rastanka sa ustanicima Petar je bio razočaran, ali ne i obeshrabren. Tražio je priliku da se bori, ali se suočavao sa odbijanjem, intrigama i klevetama. Utrošio je svoje nasleđe, a ništa nije dobio za uzvrat. Sa druge strane, učešće u ustanku omogućilo mu je da upozna svoje sunarodnike i njihove naravi, ideje i poglede, bitno različite od njegovih. Najzad, naučio je da neuspehe prima stoički, da ne gubi nadu i istraje u svojim težnjama, što će mu u daljoj borbi i životu biti od velike pomoći.

Nakon poraza Srbije u ratu sa Turskom, potpisivanja mira i raspuštanja Narodne skupštine 16. februara 1877. godine, u srpskim vladajućim krugovima ponovo raste strah od suparnikičke dinastije Karađorđevića. Ove strepnje, uprkos teškom stanju, nisu bile opravdane. Knez Aleksandar bio je suviše star i diskreditovan, bez ugleda i sledbenika, da bi ozbiljnije ugrozio vlastodržce. Knežević Petar nije bio spreman da se uhvati u koštac sa protivnicima nakon odlazka iz Bosne, iako nije odustajao od svojih namera. Ipak, karađorđevićevci su uspeli makar u jednom: da se o njima i njihovim pretenzijama neprekidno govori, da se ime kneževića Petra stalno spominje, a ističu slabosti i neuspesi kralja Milana. U tim govorkanjima, sve manje se spominjao knez Aleksandar, čime je dinastijsko pianje u Srbiji dobilo novi kvalitet.

Sredinom oktobra (1877), knežević Petar je doputovao u Bukurešt da se sastane sa ruskim državnicima. Želeo je da dobije njihovu dozvolu da kao ruski vojnik učestvuje u balkanskim operacijama. Odbijen je jer bi to moglo izazvati nesporazume sa Srbijom. Zapravo, ruski državnici su tako postupili na zahtev kneza Milana. Kako knežević Petar nije odustajao od pretendentskih namera, nije mu bilo dozvoljeno da postane ruski oficir. Za vreme boravka u Bukureštu on je sastavio i uputio  Proglas srpskom narodu u kneževini Srbiji. U njemu je prvi put javno izneo svoju nameru da ukloni Obrenoviće sa prestola Srbije, obećavajući posredno da će narodu olakšati patnje i osloboditi ga sebičnih i pokvarenih gospodara. U Srbiji su znali da su kneževićeve mogućnosti za akciju veoma skučene, pa njegovom proglasu nisu poklanjali veću pažnju, iako će to kasnije iskoristiti da ga diskredituju u očima naroda.

Ubrzo zatim, u vladinim krugovima u Beogradu, nastala je velika uznemirenost kada se saznalo da je Porta pripremala oružani upad kneževića Petra u Srbiju. U zapisniku sa sednice srpske vlade stoji da je cilj zavere bio da se omete Srbija u njenom ratu protiv Turske,  tako što će izazvati građanski rat u korist kneževića Petra. Preduzete su sve mere predostrožnosti da se izbegne iznenađenje. Ovaj potez Porte spadao je u okvir takozvanog psihološkog rata, arsenal oružja netipičan za to vreme. Kao što to obično biva, pokazalo se da je priča oko zavere bila preko mere naduvana, a ukoliko je i postojala, pripremala se, a njeni učesnici nisu bili dorasli poslu. Kafanske priče i planovi nisu bili dovoljni da uklone Obrenoviće, bez obzira na rastući otpor, neraspoloženje naroda i porast broja pristalica Karađorđevića. Priča o saradnji sa Turcima pretila je da kneževića diskredituje u očima naroda i njegovih pristalica. To je predstavljalo ogromnu opasnost po njegove pretendentske namere.

Novembra 1877. godine u Srbiji je izbila Topolska buna. Iako je pobuna brzo ugušena, ona je iskorišćena da se na račun kneževića Petra ponovo iznesu teške optužbe, što je on sa gnušanjem odbacivao. Podsećajući na prošlost, napomenuo je da su jedino Obrenovići bili sposobni i spremni na saradnju sa Turcima. Podsetio je na svoje miroljubive namere i spremnost da se pomiri sa knezom Milanom, pozvavši ga da zaboravi sve što je ranije bilo i što je dovelo do sukoba među dvema porodicama.

Tih godina došlo je i do smene generacija u dinastiji Karađorđevića. Na mesto starog kneza Aleksandra dolazi Petar u koga su polagane sve veće nade. Međutim, njegove mogućnosti za delovanje bile su veoma ograničene.  On nije rapolagao sredstvima da bude prduzimljiviji, zavisio je od dobre volje svoga oca i braće, sputavale su ga Austro-Ugarska i Rusija koje nisu želele novo zaoštravanje balkanskih prilika. U takvom procepu, između želja i mogućnosti, knežević Petar je bio sklon da donosi nepromišljene odluke i preduzima rizične korake. Odluka da dođe u Srbiju predstavlja najbolju ilustraciju njegove nepromišljenosti. Njegovo samouverenje i neopreznost podsticale su i razne priče koje su dolazile iz Srbije. Govorilo se da su i poslanici bili spremni da podrže pretendenta ukoliko on dođe u Kragujevac i da će vojska stati na njegovu stranu. Takve reči podsticale su kneževićevu maštu i osećanje dužnosti prema porodici, zemlji i narodu.

Knežević je nameravao da se obračuna sa Obrenovićima zbog svega što su učinili porodici Karađorđevića, a posebno zbog razaranja Karađorđevog grada u Topoli, prilikom ugušenja Topolske bune. Bio je svestan opasnosti poduhvata i zato je zahtevao od braće da,  u slučaju njegove pogibije, nastave ono što je on započeo.