Kralj Petar I Karađorđević - do stupanja na presto 1903. godine - 02

Autor: Mandić Slobodan

Nakon ubistva kneza Mihaila, 29.maja 1869. godine počeli su razgovori oko izbora novog kneza, a u njima je spominjan i knežević Petar. Međutim, za novog vladara Srbije izabran je maloletni Milan Obrenović, Mihailov sestrić. Vlast je preuzelo posebno namesništvo, a za atentat su odmah optuživani Karađorđevići, na prvom mestu knez Aleksandar. Knežević Petar, kao pretendent, morao je odlučno odbaciti sve optužbe, ukoliko je želeo da sačuva bilo kakve izglede na ostvarenje svojih pretenzija. Namesnička vlada je donela odluku o zabrani povratka Karađorđevića u Srbiju, kao i o oduzimanju njihove celokupne imovine. Takođe je zahtevano da im se oduzmu i veliki posedi u Rumuniji i Ugarskoj da bi se na taj način potpuno onemogućili da ugrožavaju Obrenoviće i njihov položaj u zemlji.

U takvoj situaciji, knežević Petar, boraveći u Parizu, sve svoje nade polagao je u Francusku i Napoleona III, dok od Rusije nije očekivao podršku. To je, pokazaće se kasnije, bila velika obmana i dugo vremena će morati provesti na ispravljanju pogrešno procenjene situacije. U proleće i leto 1870. godine knežević Petar je dosta putovao, zadržavajući se u raznim banjama i gradovima.

Na osnovu pisama Koste Nikolajevića, kao i nekih drugih izvora, možemo upotpuniti predstavu o dvadesetšestogodišnjem kneževiću. Bio je srednjeg rasta, suvonjav, lep čovek, bujne crne kose, povučenog čela i naglašeno kukastog nosa. Oblačio se elegantno, kako je to dolikovalo mladićima njegovog uzrasta i društvenog položaja. Provodio je dosta vremena u banjama i drugim mondenskim središtima, bio čest posetilac mnogih pariskih salona i imao krug svojih prijatelja, od kojih su neki bili prijatelji iz Sen-Sira, kao što je bio markiz de la Roz.

Povremene posete roditeljima u Temišvaru predstavljale su mu namet koji je teško podnosio, bilo mu je dosadno i jedva je čekao da se vrati u Pariz, gde bi se bacao u život i provod. Za to je trebalo dosta novca, koje je bilo teško izvući od kneza Aleksandra.[1] Stalno spominjanje kneževićevih često nepostojećih aktivnosti otkrivalo je paranoičan strah namesničke vlade za budućnost. Bez obzira što se knežević Petar nalazio daleko i što se o njemu govorilo sa krajnjim potcenjivanjam, njegovo ime izazivalo je nervozu pomešanu sa strahom. O njemu su se u Srbiji govorile mnoge ružne stvari, uglavnom neistinite ili preterane. Ponekad su poticale od najviših državnih dostojanstvenika, koji su time želeli da diskredituju i onemoguće potencijalnog pretendenta, prikažu ga kao nesposobnog, nepodobnog i opasnog po državu.

1870. godine izbija rat između Francuske i Pruske u kojem je knežević Petar uzeo aktivno učešće. Raspoloženje koje je zahvatilo parisku gomilu nije ga moglo mimoići i on je smatrao svojom moralnom obavezom da brani zemlju u kojoj je dobio obrazovanje, a ujedno bila je to i prilika da pokaže svoje vojničke sposobnosti. Zato je 10. avgusta 1870. godine stupio u legiju stranaca kao narednik. Iako njegovo učešće u ovom ratu izaziva mnoge nedoumice, ipak je ono stvorilo osnova za stvaranje priča o kneževićevim ratnim podvizima.

Za to vreme, u Srbiji, spletkarenja i optužbe na račun kneževića od strane vlastodržaca nikako ne jenjavaju, a mnogi incidenti i radnje uperene protiv aktuelnog režima označavaju se kao njegovo maslo. Optuživan je da je Turcima obećavao povratak u gradove ako bi uz njihovu pomoć postao srpski knez, što je on odlučno opovrgavao. Zatim, kada su na kneza Milana 1871. godine na Terazijama bačene bombe, vlada je tvrdila da je to bilo delo Karađorđevića. To je podstaklo kneževića Petra da štampa Izjavu u kojoj je optužio vlast zbog ,,škandaloznog procesa'' i niskosti prema njegovoj porodici.

Negde u to vreme, u društvu sa grofom Orlovim, knežević Petar počeo je da zalazi u krugove ruskih emigranata, ,,slobodomislećih'' demokrata. Razgovori sa njima podstakli su kneževića na razmišljanje i preispitivanje svoga položaja. Bio je nepokretan, vezan za Pariz, zarobljenik lagodnog života. Ruski revolucionari su mu otkrili koliko je bio bez energije i volje, koliko su oni bili spremni na odricanja za stvar do koje im je stalo. Nasuprot njima on je sedeo skrštenih ruku. Knez Aleksandar, saznavši za ove susrete, reagovao je veoma burno osuđujući sinovljevo ponašanje ( ,,Umesto da gledaš sebe, da se ni u šta ne pleteš, ti ideš kroz podzemni Pariz i katakombe, na tajne revolucionarne sednice sa ljudima, koji ne znaju ni sami šta hoće i povodiš se za njima.'' ) U ovom slučaju kneževa zamerka bila je na mestu pošto bi saznanje o tome u Austro-Ugarskoj, Rusiji i Srbiji moglo da onemogući delatnost kneževića kao pretendenta.

Ipak, kneževićevo druženje sa Rusima, kao i ,bezmalo desetogodišnja saradnja, sa Dimitrijem Ljotićem, koji je naginjao marksističkim idejama, nisu doveli u pitanje njegova građanska i demokratska uverenja. Knežević nije postao ,,crveni princ'', iako je to bio u prilici.

Iz prethodno izloženog možemo zaključiti da knežević Petar nije pokazivao neku posebnu preduzimljivost kao pretendent. Mnoga zbivanja odvijala su se mimo njegovog znanja i volje, često puta spontano i kao izraz prilika u zemlji ili politike velikih sila. Njegovo ime i činjenica da je bio najstariji sin kneza Aleksandra, održavali su ga u svim planovima i kombinacijama, bilo unutrašnjih ili spoljnih protivnika obrenovićevske vlade. Neki njegovi postupci pretili su da ga diskredituju, iako se smatralo da bi on kao čovek školovan u inostranstvu bio pogodna ličnost za kneza. U mnogim razgovorima i planovima njegovo ime se mehanički spominjalo, često kao simboličan izraz nezadovoljstva grupa i pojedinaca.

Oko Petrova dana 1875. godine izbila je oružana pobuna u okolini Nevesinja. Ona je snažno odjeknula u čitavoj Hercegovini i Bosanskoj Krajini, izazvala politička previranja u Srbiji i Crnoj Gori, dovela do rata između Rusije i Turske i okončala se teritorijalnim širenjem i nezavisnošću Srbije i Crne Gore i austrougarskom okupacijom Bosne i Hercegovine. Knežević Petar je o situaciji u Hecegovini i očekivanom ustanku saznao iz pisma koje je primio u Parizu, na svoj tridesetprvi rođendan, od svog starog prijatelja Manojla Hrvaćanina iz Dubice. Pismo je predstavljalo direktan poziv kneževiću da dođe u Bosnu. Svojim ruskim prijateljima knžević je objašnjavao da je pobuna mogla da dovede do ustanka širokih razmera na čitavom Balkanu. Takođe, tražio je podršku za borbu svoga naroda i uveravao svoje slušaoce kako srpski narod ne očekuje da dobije slobodu od drugih, već je bio spreman da se za nju sam bori. Njemu samom to je bila prilika koju nije smeo propustiti, način da stupi u bliži dodir sa srpskim narodom posle toliko godina življenja u tuđini.

Kako je kneževiću Petru prva prepreka za odlazak u Bosnu bila finansijske prirode on se obratio za pomoć štedljivome ocu. Inače, nakon majčine smrti knežević je imao velikih poteškoća da od oca dobije više od onog što mu je bilo potrebno za život. Tek je uz Ljotićevo posredovanje od oca uspeo da izvuče neka sredstva, što mu je omogućilo da pristupi sprovođenju svojih planova. Njegove namere nisu se ograničavale samo na Bosnu već je njegova koncepcija pobune bila mnogo šira. Predlagao je da se izaslanici upute ,,kako u Bosnu i Hercegovinu i Staru Srbiju i u Vlaškoj kod Bugarskog komiteta kao i u Tesaliju i u Albaniju, kako bi svi odjedared počinjali''.